Bila jednom mlada i napredna stabljika.

Imala je točno četiri lista koja su blještala u rosi pod snopom sunčanih zraka. Listovi su bili prijatelji i često su međusobno čavrljali.

Jednog dana najveći i najljepši list (na neki se način nametnuo kao “vođa” ostalima) proglasi da ne želi primati vodu.

Ostala tri lista bila su tako dobre volje (ili pak tako slabi) te su se i oni pridružili ideji svoga druga.

Napravili su neku vrst kišobrana: dok je sjalo sunce, kišobran je bio zatvoren, ali čim bi udarila kiša, on se otvarao.

Biljka je pod tim kišobranom slabila i na kraju uvenula.

Vjetar je konačno odnio sva četiri lista.

Kad svi počnu misliti, obično ne misle daleko. Ima “malih” ljudi koji kažu puno i svojim naoko beznačajnim riječima. Ima “velikih” koji su veliki zato jer im se “mali” ne znaju suprostaviti ili pak nisu dovoljno hrabri da iznesu svoja mišljenja.

To je opasna igra.

B. Ferrero “Priče iz pustinje”