U vrijeme pustinjskih otaca postojala je sekta mesilijanaca. Naglašavali su pretjeranu duhovnost i smatrali svaki fizički rad neprikladnim za monaha.
Nekoliko monaha te sekte dođoše jednog dana opatu Luciju.

Starac ih upita: “Čime se bavite?”
Oni odgovoriše: “Ni prstom se ne dotičemo nikakvog posla, nego kako veli apostol, molimo bez prestanka.”
Na to im starac reče: “Jedete li vi?”
Oni odvrate: “Dakako da jedemo”.
On im kaže: “I dok vi jedete, tko u međuvremenu moli umjesto vas?”
I opet im reče: “Zar vi ne spavate?”
Oni odgovore: “Naravno da spavamo.”
A starac će na to: “I dok vi spavate, tko moli mjesto vas?” Na to nisu znali odgovoriti.

On im reče: “Oprostite mi, ali vi ne činite to što govorite. A ja ću vam pokazati da ja, premda obavljam poslove, neprestano molim. S Bogom se spustim na zemlju i radim što treba. Pri tom govorim:”Smiluj mi se Bože i po milosrđu svome oprosti moje grijehe.”
Tada ih upita: “Zar to nije molitva?”
Oni odgovoriše: “Naravno da jest.”
Tada im on reče: “Ako tako provedem cijeli dan u radu i molitvi, zaradim šest novčića, manje ili više, svejedno. Od toga dva novčića ostavim pred vratima kao milostinju, a za ostale kupim hranu. Dok ja jedem ili spavam, moli za me onaj tko je dobio dva novčića. I tako po milosti Božjoj neprestano molim.”

Rating: 7.0/7. From 1 vote.
Please wait...