Išao sam ulicom… i zaustavi me star, oronuo prosjak. Upaljene, suzne oči, pomodrjele usne, prljavi dronjci… O, kako je siromaština ružno oglodala ovo nesretno biće! On mi je pružao svoju crvenu, otečenu, prljavu ruku… Stenjao je, vapio za pomoći.
Stao sam prekapati po svim džepovima… Nisam imao ni novčanika, ni sata, čak ni džepnog rupčića… ništa nisam ponio sa sobom. A prosjak je neprestano čekao… i njegova se pružena ruka pomalo tresla i trzala. Sav zbunjen, ne znajući, što da činim, ja snažno stisnuh tu prljavu, drhtavu ruku… “Ne ljuti se, brate! Nemam ništa kod sebe, brate!” Prosjak upre u mene svoje upaljene oči; njegove se modre usne nasmiješiše, pa i on meni steže moje ozeble prste. “Što ćeš, brate?” progunđa, “i na tom ti hvala! I to je milostinja, brate! I ja osjetih da sam i ja dobio milostinju od svojeg brata.
Turgenjev, veliki ruski pripovjedač
