Jednog dana probudio sam se iz dubokog sna i otkrio da su sve moje maske ukradene – sedam maski koje sam načinio i nosio.

Pitaš me kako postadoh luđak.

Ovako se to zbilo:

Tako, bez maski, trčah kroz uličnu vrevu vičući: “Lopovi, lopovi, prokleti lopovi!”

Muškarci i žene mi se smijahu, a neki se iz straha zatvarahu u kuće.

Kad stigoh do tržnice, mladić koji stajaše na krovu povika: “On je luđak!”
Pogledah gore u želji da ga vidim.

A sunce po prvi put obasu poljupcima moje golo lice.

Po prvi put sunce ljubljaše moje pravo lice i moja se duša razgori ljubavnim plamom za suncem, te ja više ne željeh svoje maske.

I kao opijen vikah: “Blagoslovljeni, blagoslovljeni neka su lopovi koji ukradoše moje maske!” Tako postadoh luđak.

I u svom ludilu pronađoh i slobodu i sigurnost – slobodu usamljenosti i sigurnosti od toga da budem shvaćen, jer oni koji nas razumiju porobljavaju nešto u nama.

Halil Džubran