Dogodilo se to u jednom restoranu. Žohar je iznenada pao na njeno rame. Počela je vrištati i skakati i pokušavala objema rukama maknuti kukca. Cijeli restoran se okrenuo prema njoj.

Žena je napokon u mahnitom mahanju rukama uspjela potjerati kukca, ali on se našao na košulji druge žene koja je sjedila do nje. Sad je bio njen red da nastavi dramu. Histerično je vrištala i mahala rukama.

Konobar je pohitao za njihov stol da vidi što se događa. Čemu tolika vika i strka.

U jednom je trenutku žohar prešao na konobara. Ovaj je nekoliko trenutaka stajao i mirno ga promatra, a onda ga je uzeo i iznio van.

Pio sam kavu i promatrao cijeli događaj. Počeo sam se pitati je li žohar kriv za njihovo ponašanje? Ako je, zašto konobar nije uznemiren? Zašto je reagirao bez imalo histerije i visoke dramaturgije. Dakle, nije problem bio u žoharu, nego u nesposobnosti žena da ostanu pribrane u njegovoj blizini. Iz ovog događaja sam shvatio da nije vika moga oca ili nadređenoga ono što me uznemiri, već moja nesposobnost da se nosim sa uznemirenošću koju izaziva njihova vika. Nije zastoj u prometu ono što me uznemiri, već moja reakcija na zastoj u prometu. Puno više nego sam problem, moja reakcija na njega je ono što me povrijedi.

autor nepoznat